Вријеме је најбољи судија. Прије четири године, за вријеме предизборне кампање за локалне изборе 2020. године, обећао сам да ако будем изабран за одборника нећу прећи у јавни сектор, нећу никог свог запослити, нећу користити утицај да учествујем у јавним набавкама и нећу на било који начин злоупотријебити ту јавну функцију. Први пут сам био на листи и, иск��ено, био ме је блам да обећавам било шта. Знам добро колико се људи гаде на обећања политичара. Прошле су четири године и нисам у јавном сектору, никог нисам запослио, имам исти имовински картон и сваког могу погледати у очи. Чим сам постао одборник понудили су ми неку бесплатну годишњу паркинг карту. Тад сам рекао да је нећу користити, па су неки мислили да фејкујем. За четири године мандата је нисам користио. Залагао сам се прије 4 године за јавни конкурс, регулацију градње, поштовање закона. Био сам најтиши у тој кампањи, замјерили су ми многи да сам мек. Данас, четири године касније говоре ми да сам прегласан, али ја исто говорим као и тад. Ништа нисам промијенио. За разлику од многих других. Прије двије године био сам на листи за опште изборе. Будући да сам се залагао за исте ствари као и 2020. године, те да нисам имао пардона нити према „својима“ кад сам сматрао да не раде што смо сви заједно обећали, добио сам десето мјесто на листи и забрањено ми је да говорим на нашим предизборним скуповима. На завршном скупу опозиције у дворани Борик, на којем су представљани кандидати опозиције (госпођа Тривић, господин Шаровић и сви кандидати за посланике ПДП-а, СДС-а и Листе за правду и ред), једино моје име није нити споменуто. Прочитана су имена до броја 9, па настављено читање од броја 11. То је чињеница која је позната свима који су тад били у Бо��ику. У селу у којем је мој покојни ћаћа чувао овце и пјевао као дијете, мени је онемогућено да говорим јер су се плашили шта ћу да кажем. Сви су ме питали зашто ћутим. Врло једноставно: да то не засјени кампању наших инокосних кандидата за предсједника Српске и члана предсједништва из Српске. Ријечју, сва обећања о друштву слободе и једнаких шанси пала би у воду ако свом човјеку браните да се обрати људима јер вам се не свиђа шта он говори. То је заправо исто оно што ради власт против које се, ваљда, боримо што тако ради. Ако сам глуп, пустили би ме да причам и да се осрамотим. Ако сам лош кандидат, зашто су ме стављали на листу? Нико тад од политичара из опозиције није реаговао на ово што се мени дешавало, јер тад су сви водили високу политику и то је била политичка реалност за њих. Ја то видим ипак другачије: ако се принцип крши према било коме, онда ту нема мјеста политичкој реалности-човјек који држи до себе мора да реагује ако је човјек. То је у самој сржи мог бића. Свако лично калкулисање за мене значи да сте пичка. А ако сте пичка, онда не заслужујете привилегију да водите свој народ. �� тад ми је било јасно ћу цркнути од трулежи ако се икад будем правио мутав док се другима дешавају неправде, а ја на то ћутим ради позиције. Мислим да сам први одборник који је престао да гласа за регулационе планове, и то након одлуке Уставног суда РС у вези кина Козаре. Срушио сам пред Уставним судом накнаду за водомјере, па су је вратили под другим именом. Исту ту накнаду сам оспорио и у Мркоњић Граду. Развалио сам пред судом праксу да Колегијум Скупштине Града одређује шта ће бити на дневном реду. Замјерио сам се већини моћника из политике и бизниса. При том, ни тад ни данас нико није стајао иза мене. Свјесно сам све урадио, јер да нисам тако радио-не бих могао да живим сам са собом и оболио бих. И имао сам врло личан мотив-нећу да ме син памти као смрада. Кад једном одем са овог свијета, желим да се поноси са мном као и ја са својим покојним оцем и као што се данас поносим својом мајком. Дослиједно сам онда био против регулационих планова у урбаном дијелу града. Многи су ме подржавали кад се градило у њиховим насељима, а болило их је уво кад се градило на другим мјестима у граду противно правилима струке и јавном интересу. За мене је сваки дио Бање Луке једнак, као што сматрам смрадом сваког ко гледа само испред свог улаза. Искрено тако мислим, важно ми је да то сви знају. Онда су говорили да сам се нагодио са неким, да галамим само да бих дошао на неку листу. Нисам нити на једној листи, јер не желим да идеје које заступам компромитујем повезивањем за листе и личне интересе. Многи су ме звали на листу за ове изборе, а неке људе итекако поштујем. Но, то сам одбио јер ја то тако не могу. Од првог до задњег дана одборничког мандата остајем вјеран оној ријечи коју сам д��о прије тих избора 2020. године. Немам дана радног стажа у јавном сектору, само ја и нико други знам како је цијели живот бити у приватном сектору и ризиковати посао и егзистенцију за дијете док многи мисле да сам политичар и да не знам шта ћу од привилегија. Немам ништа од тог јавног ангажмана, сем да пазим кад палим ауто како ћу га упалити. Поднио сам оставку кад је опозиција узела под своје окриље отпатке власти. То је било 2020. године, био сам први који је тад јавно реаговао на то, а пошто сам прецизан хроничар политичких дешавања имам уредну архиву као доказ својих тврдњи. Тад је започело игнорисање моје маленкости још у тој кампањи, јер сам на одлуку ДНС-а да приђе опозицији одмах рекао „море, мр`ш“. Стојим иза свих својих потеза и не кајем се због било чега. Поново бих урадио све исто. Иза свих својих принципа и идеја стојим и даље. Гаде ми се сви који говоре да је то утопија и да је народ јефтин, те да је политички исправно бити курва. То нисам ни ја, нити мој народ. Наш народ је добар народ, поготово кад се зна шта му раде преко 30 година и колико га квази-елита сматра поквареним. Та елита, у политици, медијима, науци и јавном простору запишава се по овом народу све ово вријеме и подсмијава му се, а на први миг најгоре фукаре међу политичарима и тајкунима спремна је да се прода за најбајатији могући сендвич за који оптужује овај напаћени народ. Ове изборе ћу подржати сваког честитог опозиционог кандидата који од мене буде тражио подршку. Не треба ми ништа и не тражим ништа заузврат. Након ових избора и до краја живота ћу наставити да се борим за све оно за шта сам се борио и до сад. За владавину права, слободне институције, еманциповану и слободну Републику Српску. Прије и изнад свега: за сваког човјека који нема подршку било којег моћника и који, кад је сам са собом, плаче и пита се да ли је реалност живота то да се попиша по свом достојанству да би добио оно што га следује у сваком нормалном друштву: нормалан посао, плата, здравствена заштита, једнакост пред законом. Нема жива човјека који може и да помисли колико сам мотивисан око овога и колико ћу тек да наставим на овај начин. Живјела Република Српска и њени поштени људи.

@BioSamBan @BanjacLukaRS Хах. Полако.

@BioSamBan @BanjacLukaRS Ми се сви надамо да ћеш ти постати Хајзенберг у овом дис-систему и кон��чно престати да будеш WW.

@BanjacLukaRS @BioSamBan Слажем се. Потешко је у почетку, али како се машина захуктава.....На крају човјек заврши понављањем и понављањем гледања и Бетер Кол Сола и Брејкинг Беда.

@BioSamBan Више сам те челенџовао за ефикаснију хемијску формулу.

@BioSamBan

@BioSamBan Прогуглај сцену, а погледај и серију.

RT @BioSamBan: !!!!!!!! A onom ko truje životinje želim dugu, bolan i težak život.

@DraganMalicBL Не може, нека зараде своју плату.

@realMartinovic @TrivicSasa @adzavric

RT @elonmusk: This will be great

@OcajankaParty Наравно да јесмо.

Искуство ме учи да они који никад ништа нису радили са ЕУ и који немају никаквог радног искуства у приватном сектору највише паламуде о потреби уласка у ЕУ. У Републици Српској је коначно потребна отворена, транспарентна и аргументована дебата о ЕУ. Прво питање, за оне који знају да мисле и смију нешто рећи од својих финансијера који се богате на увозу смећа и отрова из ЕУ, јесте: да ли сте проклето реални са било каквом причом о ЕУ кад су најважнији политичари из Француске, Њемачке и земаља Бенелукса (које су и оснивачи Европске економске заједнице) јавно саопштили да неће бити проширења ЕУ док се она структурално не реформише и трансформише, и то у правцу да њене најважније државе могу да доносе одлуке без вета мање битних држава. Предсједник Макрон је прије неколико година јавно у Београду поручио маси која га је дочекала: људи, није до вас-да све услове ЕУ испуните нећете бити примљени док ми унутра не видимо како ћемо и шта даље. И какав ментални одрон мораш да будеш да након тога наставиш да промовишеш ову глупу тезу о ЕУ интеграцијама. Уставом треба забранити било какве и��теграције које намећу усвајање стандарда који су противни нашем уставном поретку. Не треба нама ЕУ, нама треба пуна и бескомпромисна владавина закона, нови концепт образовања и здравства, технолошка и инфраструктурна трансформација земље. Све то немогуће је без подизања конкурентности сваког нашег човјека на глобалном тржишту, а то се постиже само и једино свакодневним учењем, радом и скромношћу. Све друго су трице и кучине политичара, новинара и псеудоаналитичара чије бисере и провале редовно записујем ради објављивања у својој новој публикацији „Јади младог, карактерно импотентног и умом неоптерећеног српског Вертера“.

As things are going, we might soon be sanctioned for cooperating with international criminal courts. It is good that the era of hypocrisy in the post-ideological society is coming to an end. It is logical that, in this phase, all paradoxes are fully surfacing. The U.S. is sanctioning international tribunals—yet twenty years ago, the key to entering the modern world was the dogma of cooperating with those very same tribunals. The U.S. is imposing tariffs to protect its economy, while communist China is invoking the principles of the free market. Under the pretext of preventing a new Holocaust against Jews, Israel is destroying Palestinians. Leftists are becoming right-wingers, right-wingers are becoming leftists. But realistically, nothing truly exists anymore. The concept of law and civilization is undergoing a transformation, and that is not necessarily a bad thing. What’s worse is lying and pretending that everything is fine and that things are the same as before. Nothing is the same as before. The world built after World War II was based on a sincere horror of the meta-destructive nuclear bomb and the awareness that limited global resources had to be shared to prevent the horrors of the two world wars, which had started precisely due to the struggle for resources. Today, when there are more people than ever before and fewer and fewer natural resources, it is evident that people in developed countries (and "developed" means having enough to eat and drink every day and a place to sleep where no one is shooting around them) have no clue what real hardship is. The young grow old while being coddled by their parents and society into deep adulthood, most of them having no idea what true, harsh, and tangible life struggles mean, nor the responsibility for their loved ones. Dulled survival instincts, intellect clouded by nonsense and fleeting impressions, physically degenerating—they become easy prey for politicians and the media, who exhibit precisely the same traits. The dream of the new left has been realized: everyone has become the same and equal in stupidity, which has been presented as the evolution of human rights. Even though, in reality, it is the degeneration of the mind and everything the mind determines—which, in fact, is everything else. No one knows what the new civilization will look like, but it is clear that the next phase of the old world's collapse will be the concept of the rule of the strong. It has always been that way, only now there will be no need to mask it with norms and diplomacy. That phase will be challenged by the terrifying revelation that what we consider "strong" is up against something even more powerful—something still unknown to public and political discourse. It will be tough, but in the end, the Serbs will win. 😊

@BioSamBan Не ликујем, само сам срећан. Ликовање је степен изнад. Можда и два.

@BioSamBan Не знам коме одговара у плуралу. Не разумијем се ја у те колективистичке и��еологије. Мени лично не одговара мимо свог устава. Мада, искрен да будем, све више ми не одговара никако.

@BioSamBan Наравно да је пренесена надлежност, нигдје је нема у Уставу БиХ као једне од десет надлежности. Свакако то је и неоправдано пренесена надлежност. Радуј се или тугуј, шта ме боли курац.